Život naopačke

Sezona je poklona, onih korisnih i onih beskorisnih. Gomila drangulija u ponudi. U firmama dele se „gift karitice“ umesto slatkih paketica, kao mi sto smo dobijali. U ono srecno vreme inflacije dosetile se mamine koleginice, pa napravile izbor, malo deci, malo njima materijala za kolace, malo ukrasa jer su se polupali prethodne godine. Svima dobro, mi srecni. Firma svakako placa. Danas, naravno, izbor pada na skupe prodavnice uglavnom glupih igracaka. Da, glupih. Za te pare mogli bi imati malo bolji izbor, siri asortiman. A i to sto imaju cene da bog sacuva. Gumena svinja dve hiljade. Za tri te svinje zivo prase. Za cetiri gumene igracke imate ispeceno prase na raznju i dostavljeno kuci iseceno i lepo slozeno u kutiji-bukvalno. Dobro, neka je i pet gumenjaka, ali sto je mnogo, mnogo je. Da stvar bude bizarnija, drvena mikrotalasna skuplja je od prave. A za drvenu „edukativnu“ kuhinju (sta ce dete u njoj nauciti bog sveti zna) mogu da kupim sasvim lepu pravu i funkcionalnu kuhinju. Razumem ja sve, ali da su igracke skuplje od pravih stvari, i najjefinijih, to ne razumem. Mozda sam glupa i ogranicena, ali meni nije realno da drvena igracka kosta vise od pravog elektricnog uredjaja. Da igracka sudopera kosta kao dve prave sudopere. Da kolica za lutke kostaju kao kolica za pravu bebu. A jos manje razumem idiote koji biraju takve prodavnice, jer realno sa nasim platama nemamo tamo sta da trazimo. Uvedete dete i za vaucer ne mozete da mu kupite dve postene igracke, a plata vam je takva da nemate ni za nesto potrebnije a ne da dodajete za basnoslovno skupe „edukativne“ drangulije. Bas volim igracke i praznike, ali izbor prodavnice i cene u istoj dodju kao samar i pljuvanje u isto vreme.