Život naopačke

Najsladja uspomena je ona koju je zabelezio fotoaparat. Uvek te vrati u neko vreme, neki dogadjaj, detalje koje si zaboravio. Neki dan sam slikala decu, i nas, za uspomenu. Na slikama sve samo ne mi i nasa deca. Sve izvestaceno, ni malo u duhu praznika. A kako je proteklo samo slikanje i to sto sam dobila je fantasticno. Odes, platis i izigravas njihovog statistu. Odvela sam moju decu i hocu njih takve kakvi jesu, sa licem, a ne iz uglovog ugla da se ne vide, da glume nesto sto ne rade, eto da bi fotografu docarali njegovu viziju. Popizdela sam. Kada ce ljudi poceti da rade sta im je posao?! Da shvate kako zivot funkcionise. Ako ja placam, ja odlucujem, ja mastam, ja zelim. Plati pa trazi da ti dete od 3 godine namesta noge, beba od par meseci da lezi potrbuske nasmejana… Smeta joj duda kod bebe-ona voli dudu, njena je-SLIKAJ! Zabac voli plisanu macku, sta ce mu, ja nemam rekvizite-SLIKAJ! Mi da se ljubimo, mislim se u sebi, ne ljubimo se ni kod kuce. Imamo dve fotografije poljupca, jedna kad smo se tek poceli zabavljati i druga pred oltarom. Fala, dosta. Nisam prvi put kod njih, znam ih 100 godina, ali ovog puta su preterali. Upravo su izgubili musteriju, definitivno. A stotinak evra za pola sata posla, nije bas mala zarada.